Deo Proslosti

(Mare)

Katana Masalome zadenuta je za pojas,pored nje Vaki-zaši,oštre ivice na gore

Duša majstora u èeliku,kovanom i kaljenom,sad prebiva u koricama navoštenim crnim voskom,

S kolena na koleno,meni pripala je èast,da odavno služim putu koji vodi maè,

Koji vodi sebi,koji vodi zemlji,koji vodi prirodi,koji vidi se u svemu,

Da sa maèembudem jedno,onaj koji služi,na rukobranu orao koji oko zmije kruži,

Simbol moga klana,simbol moje veštine,simbol umetnosti,borbe i njene suštine,

U zaklonu pod nadstrešnicom napuštene kolibe sklupèan sedim,èekam nevreme da se stiša,

Pogledom prelazim preko èitave doline,visoko sam u brdima,u kraljevstvu mira,

Magla se podigla kao niski oblak,i sve je mutno,kao naslikano vodenim bojama,

Misli su mi rastrzane,i trudim se da ih složim,dok kiša dobuje po daskama,i grmljavina prolama.

Na putu sam ka hramu gde sam èuo da služi Monah koji uèi strpljenju,vrlini duha,

Posle duela sa uèenicima,ako ostanem na nogama,dozvoliæe mi da njegovo uèenje poslušam,

Veæ godinama lutam bez krova nad glavom,u potrazi za istinom koja ublažila bi nemir,

I ne verujem,stvarno,u monahovu prièu,ali idem da se suprotstavim èoveku meni ravnom.

Ako se ispostavi,ko što verovatno hoæe,da je samo folirant koji obmanjuje slabije,

Neæu ni sekunde zastati da pomislim,pre nego što mu drvenim maèem glavu razbijem,

Vremena su takva da ljudi traže utehu,a lukavi to,naravno,izvræu u svoju korist,

Svestan sam da sve što radim i nema neku poentu,barem ne onako,na prvi pogled.

Oluja se smirila i kroz oblake na horizontu duga izviruje i sunce je prati,

Vreme je da nastavim dalje svojim putem i ovo mesto i trenutak se potrudim da zapamtim.

(Shef)

Kiša prestaje,sunce se probija kroz oblake,zadnja kap oznaèiæe poèetak borbe opake,

Èujem brojne korake,neprijatelj me okružuje,sedim mirno,iako opasnost preti svom silom.

Napetost u vazduhu seèe moja oštrica,borba poèinje,katana je van svojih korica,

U odbrani kao devica,u napadu kao besan tigar,maè poput èetkice nataknut kao slika,

Ali ne uništavam,veæ stvaram,moje ulje,moje platno,njihova krv nije stvarna,al' vredi kao suvo zlato,

Oplemenjujem svoju dušu sada beskrajnim bogatstvom,ispred mene prostranstvo,sve vidim tako jasno.

Kako boriti se bez borbe?Sukobiti se bez oružja?Kako do vrha stiæi jednim skokom iz podnožja?

Ovo je borba srca i uma,odraz života jednog Šoguna,u službi neba i zemlje,

Moja vera je moja kruna.

Više nema samuraja,niti pravih gospodara,zato postao sam Ronin,drumski razbojnik,šakal,

Tražim izgovor dok pljaèkam,ali srcu nema spasa,samo tužna pesma frule osramoæenog zmaja.

U noæima bez sna i straha jurim mesec iza oblaka da ga upitam za savet i za razlog što postojim,

Odavno katane se ne bojim,al se plašim zaborava,van Bušida,junaštva,samo ljuštura sam izumrla.

Ponekad podelim zalogaj sa monahom u prolazu,pustim planinski vetar da me miluje po obrazu,

Gledam,pèele piju nektar iz trešnjevog cveta,sama pomisao na Djoz tada mnogo manje smeta

Prvi koraci deteta u izuèavanju Kenda,vraæaju me u vremena kad mi volja beše ko stena,

Doba hrabrih šoguna,ratova i buna,kad je ime moga klana bilo poštovano svuda,

Meditaciji se vraæam,duboko dišem,tonem u san,sanjam kristalno jezero,iz njega uzdiže se hram,

Detinji osmesi,okiæene Džunke i darovi,hodoèasnici,žene,starci,seljaci i ratnici,

Èekam red u povorci da me svetlost prigrli,udarci Gonga topot koraka su prikrili,

U Zvezdanoj postelji na kraju dana se opustim,slušam zveckanje Furina,

U carstvo mira odlazim.

(Ogi)

Dva dana metlanja hrama,ruke pune rana od èupanja korova,kleèim na srèi,

Pored stuba srama,od sunca izgoreo,daleko od hlada borova,

Ja,Samuraj-ubica stotine lordova,al u gnezdima orlova,u planini mi misli,daleko od bolova,

U sumraku hodam,povorka monaha,svod nebeski posmatram,u svim stvarima je poruka

Crveni disk bez oblaka,ja,Samuraj bez poraza,s trešnjinog drveta procvet'o pupoljak,

U molitvi sam našao dugo oèekivani povratak.

Monaški red,lotosov cvet,polen i med skupljam za lek,

Ja,Samuraj,što pokorio je svet,predah uzimam tek da gledam leptirov let.

Dok posmatram ponosnu bitku vetrova i krošnji pred sobom,

Ja,Samuraj,u sveèanoj nošnji,na platnu mozaik za koji su mi trebali dani,

Farbao pa slagao pirinèana zrna.

Ja,Samuraj,što je nosio krunu,onda sedeo dugo,onda èekao oluju,

Da raznese sve stvari materijalne,jer su prolazne,zato ostavljam svet.

Ja,Samuraj,što samuraj bio je,sada odlazim,ali se ne okreæem...