Balada o æaæinom satu

Æaæa je jema sat u malom žepu,

takvoga sata nima više niko;

iz njeg se vrime razlilo ka mliko,

ka vino æa je uteklo svon èepu.

Kad bi æaæa zasta da otare èelo

i sat bi sta i mudro bi muèa,

nije jema srca da odbroji uru

èoviku æa sidne da umoran ruèa.

Na æaæinom satu briše se i gubi

to vrime u zlatu i ti prsti grubi.

To vrime u zlatu, taj leut æa kreæe

na æaæinom satu vratiti se neæe.

Æaæa se moga i bez sata snaæi

po pivcu, maški, po jugu u zraku,

al' more biti, æutija se jaèi

sa saton æa je svitlija u mraku.

Prièaju judi, starili su skupa

sat je bija srce u æaæinu tilu

i nije se znalo æa to šuška, lupa

æa to tira naprid vrilu krv kroz žilu.

Sve dok nisu oba ostali bez glasa,

sve dok nije zemja rekla zadnje slovo,

još se nije znalo æa je puklo, stalo,

jer na njima sve je bilo još ka novo.