Zalazak treceg sunca

zalazak treæeg sunca, nepodnošljiva vrelina

brujanje mašina, skuèena metalna kabina

moj svet je praznina samo kamen i prašina

i pokoje seæanje, odblesci davnina

obronci planina, šume, kristalna jezera

moje novo okruženje razara atmosfera

histerije, ludila, raspada sistema

zemlju napadaju bolesti, pošast ko himera

konaèna dilema: preživeti il' stati

razmatram situacije koje uslediæe zatim

bespoštedna borba il' spokoj u raki

zloslutna izmaglica veæ danima me prati

ali šta su ovde dani kad vreme je stalo

i ono malo preživelih je posrnulo i palo

egzistencije sramne dotukle ih rane

porok im je vodilja na putevima tame

tela zagadjuju otrovom, svi navuèeni su mahom

obrazac ponašanja koji uslovljen je strahom.

alarm detektora kretanja, poznat odraz na viziru

nakaze su tu! neæe otiæi u miru

šaljem izvidjaèku sondu da preleti mraènu hordu

obaveštavam toranj da spreme se za borbu

i molim se bogu, mada sumnjam u njega

za pokolj ili trijumf da se okonèa ova beda

primam signal iz sonde, neverovatni podaci

o neprijatelja snazi. ako postoje junaci

nisam jedan od njih. maksimalnom brzinom

letim ka bazi, sve do sudara s dinom

situacija bez izlaza, nemam vremena da mislim

kontrolu nad delom mi preuzima instinkt

koji sumanutim trkom vodi me put otvora

u magmatskoj steni. gori pogonska komora!

ostavljam za sobom zvuk eksplozije prodoran

gubim tlo pod nogama, klizim ko niz tobogan.

bolno trljam potiljak, koliko bio sam bez svesti?

u mraku tražim izvor piska, postaje sve cešæi

i ko zvuk aparata kad bolesni bledi

neprekidan, glasnik kraja koji sledi

svetlost ... ispunjava celu odaju

bljesak zaslepljuje oèi, zenice se skupljaju

polako postajem svestan oblika ovog mesta

savršen tetraedar, u centru podnožja pijedestal

oko opisan krug meni starnim simbolima

piktografsko pismo, sigurno staro je eonima

kako sam dospeo ovamo? šta je ovo mesto?

nigde ne vidim otvor!? odakle dopire svetlo?

preispitujem se dok proucavam mural

na jednom od zidova, opisuje ritual

ako ga dobro tumaèim ovo je neka vrsta hrama

sveštenici formiraju krug oko piktograma

na postolju stoji deèak koji zrakom iz oèiju

u zidu otvara prolaz u drugu prostoriju

u koju ulazi naoružan odatle crtež se raèva

u prikaz moænog božanstva i leš mrtvog deèaka

obred prosveæenja? test za mlade ratnike?

il nešto sasvim treæe? al prostorija sa slike

je možda moja jedina veza sa površinom

tom se mišlju smirujem dok okružen tišinom

koraèam ka središtu jednakostraniènog trougla

penjem se na postolje napetih èula

u isèekivanju èuda. stiže istog sekunda

telo prožima sila, iz oènih duplji svetlost kulja.

ništa ne mora biti ko što nekad je bilo. spoznaja je blizu, budi spreman za epilog, kad se vizija silnog otelotvori kroz život.

taj trenutak pamtiæu ostatak moga veka

kao nepregledno belilo planete veènog leda

kao oseæaj spokojstva, miline, svetla

skidam kacigu, trljam oèi, netremice gledam

opèinjen, sa osmehom i pogledom deèaka

zaštiæen i spokojan u okrilju oblaka

i nema više ograda ni traga ljudske ruke

ko da nevreme je iza mene, ispred mirne luke

i tako sreæan ali neoprezan na tren sklopih oèi

i nestadoh ko kapljica na užarenoj ploèi

i kao maèem po stomaku tada preseèe me hladna

slutnja kao munja grom iz tmurna neba hada

ispred mene par prilika izlaze iz otvora

i prekri me crni oblak poput pogrebnog pokrova

ternutak tišine i napetosti kranje

bljesak laserskog pištolja, u levu ruku sam ranjen

ja se prenuh u sekundi sav zaprepašæen od straha

uz talas hladne vode ko kad podigne se brana

i tada jasno kao dan shvatih šta mi se sprema

okom tražim zaklon ali zaklona nema

više refleksno no svesno brzo bacih se u stranu

punim oba pištolja vraæam kacigu na glavu

gledam suviše ih ima. bacam bombu neutrona

ekspolozija razbija formaciju kordona

zujanje fejzera, miris sprženog mesa

ne znam stvarno šta da radim kada ne znam ni gde sam

u prostoriji sam ja, ispred nepregledna masa

dok nasumice pucam oni padaju bez glasa

ja se okreæem ka izlazu al da izadem ne mogu

oštar bol padam (padam, padam)... pogodjen u nogu

da se predam? ipak ne dam život suviše je vredan

grabim pištolj pucam, pucam. pao je još jedan

i oseæaj besa dok gledam grozne nemani

ma, nek ide život! dodjite, sad potpuno sam spreman! i

na interfejs vizira pada odsjaj svetlosti

uz kapljice krvi...

novi odred spodoba se zaleæe obrušava

ja kosim kao furija, ni korak ne ustruèavam

davno sam obuèavam, sad sve mi se vraæa

likvidacija pogledom kao oštricom maèa

sada vladam situacijom, levitiram, manevrišem

snagom svoga uma zveri dezintegrišem

mogu da se skoncentrišem, tehnikom baratam

razlog njihovog dolaska napokon shvatam

zamahujem rukama, pokreæem vetar

usmeravam kristale i formiram spektar

jedinstvo svih energija isijavam kroz etar

poistoveæujem se sa sredinom, kameleon

prestajem da budem... sijam kao freon!

kreæem ka površini iz ovog pakla. izleæem uz gejzir peska krvi i stakla

lebdim nad pustinjom do grupacije dina

upirem prst ka njima iz zemlje raste planina

pod njom izviru reke, duž obala rastu šume

postajem natprirodna sila, prisutan za uvek

u svemiru i u svesti potomaka

svetu knjigu pišu na osnovu odlomaka

mog života, trijumfa nad nakazama sotone

dalekih kolonija hramove krase moje ikone.