Ostaje mi to sto se volimo

Moj drug iz detinjstva živi sretno na selu,

k'o u ruskom romanu, taèno tako.

Ima ženu i sina, ima podrum pun vina

i sve mu je ravno.

U poslednje vreme ja ga viðam sve reðe,

samo onda, uglavnom, kad nešto slavi.

On se ne ljuti zbog tog, pruži ruku i kaže:

"Nisi bio odavno".

I seæamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledeæoj litri.

Pitam ga dal' zna da si otišla, da si otišla.

"Ma nije strašno", kaže on, "Imala je drugog, to znaš".

Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.

"Ma baš si smešan", kaže on, "ponekad si klinac baš".

Moj drug iz detinjstva život posmatra škrto,

vidi nebo i zemlju, ma ima pravo.

Ja sam prokleti pesnik koji stoji na kiši,

koji laže i voli.

Mada smo uèili istu grubu životnu školu,

mi smo nekad daleki, pa to je ljudski.

Svako nosi u sebi nekog svog malog boga

kom se potajno moli.

I zato vraæam prièu na vremena kad smo bili jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledeæoj litri.

Pitam ga šta sad, kad si otišla, kad si otišla.

"Ma budi mangup", kaže on, "ima mnogo sliènih njoj".

Pitam ga dal' zna da se volimo, da se još volimo.

"Ma koješta", gunða on, "dodaj bokal stari moj".

Moj drug iz detinjstva se oženio zelen,

al' je imao sreæe, ja vidiš nisam.

Ja sam ljubio razne, neke potpuno prazne,

neke potpuno strane.

I sve mi se èini da ne postoji naèin

da mu objasnim tebe, jedinu pravu.

Zato topim u vinu èitav svet jer u èašu

može svašta da stane.

I seæamo se dana kad smo još bili divlji k'o jeleni hitri,

i sve smo bliži istini i tuzi što smo bliži sledecoj litri.

Pitam ga dal' zna da je nevažno što si otišla.

"Avantura", kaže on, "Šta ti sada ostaje?"

Ostaje mi to što se volimo, što se volimo.

"Dal' zbog vina", kaže on, "al' ovo smešno postaje".