Slovenska

Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.

Zašto, k'o da zna, al' to sam jutro doèekao umoran.

K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teškim, olovnim,

i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.

Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treæi èin.

Nek' mi ne drže govore, nek' drugom pletu lovore,

ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš

i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proæi æe za tren,

ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje

i ja ponekad ne znam šta mu je,

Što luduje, od sreæe tugu tka

moja prosta duša slovenska.

Uplaši me sjaj milion sveæa kad se nebom popali.

Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?

Zašto se sve to dešava, da l' èovek išta rešava

il' smo samo tu zbog ravnoteže meðu zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje što znaš

i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proæi æe za tren,

ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje

i ja ponekad ne znam šta mu je,

Što luduje, od sreæe tugu tka

moja prosta duša slovenska.